У суботу, 16. августа, навршиће се три деценије од смрти највећег мргуда међу децом Душана Радовића (1922-1984).

- Душан Радовић је, када би хтео некога да похвали највише што може, казао да је писмен, а то значи продуховљен. Ако је неписмен, аљкав, прост, то је била најтежа дисквалификација - каже академик Матија Бећковић.

Радовић је о себи говорио да је „шнајдерка која шије по кућама“.

- Када је објавио своје реченице у џепном издању „Бигза“, написао ми је: „Ово мало мрва које ће остати после мене“. Међутим, те мрве су нешто најдрагоценије што има наша писана реч. Он је био учитељ модернога мишљења и беседе. Има више поезије у разгледницама које је Радовић слао пријатељима с пута него у многим књигама - истиче саговорник.

Душко је, каже Бећковић, много волео нове изуме.

- Штета што није дочекао ову компјутерску еру. Брзо је напустио оловку, лако прешао на фломастер, а највише је писао директно у писаћу машину. Мислим да би био један од хероја Фејсбука и Твитера, као што и сад царује пошто сви хоће лепо да формулишу, а најлепше нађу код њега - каже Бећковић.

Памтићемо га и по култним емисијама „На слово на слово“, „Хиљаду зашто“ и „Полетарац“. Генерације и данас стасавају уз његовог „Страшног лава“ и „Капетана Пиплфокса”, а они мало старији памте његове духовите коментаре и сатиричне доскочице којима је годинама будио Београђане на таласима Радија Студио Б.

На 23. спрат Палате Београд стизао би пешице већ у пет ујутру да би пред микрофоном био тачно у 7.15. Пријатељи и колеге описивали су га као страственог пушача и звали су га Тмуша јер је долазио с мраком и био намргођен.

- Одлагао би шешир и штап, и пре него што почне да куца истресао би сав ковани новац у празну теглу од еурокрема - каже Станко Брковић, у то време извршни продуцент Студија Б.

Из шале је молио комшије чија се кућа видела из студија да помере веш који се данима сушио - и он је убрзо склоњен!

- Пријатељ који се враћао из Париза дошао је на Железничку станицу и потражио такси, а таксиста му је рекао како мора да чује Душка Радовића, па ако може да сачека, он ће га повести. То што је говорио, препричавало се и уз то се додавало да је рекао нешто што није, поготово неке опасне реченице - каже Матија Бећковић.

Коментари попут: „На Косову су нам демонстрације велике као да су манифестације“ и „Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других“ означиће крај култне емисије „Београде, добро јутро“.

- Иван Стамболић је тада дошао и тешка срца предложио му да се мало одмори. Чика Душко је касније, одговарајући на питање зашто је емисија угашена, у свом стилу рекао: „Радио сам док су слушали. Када су почели да ме прислушкују, престао сам“ - додаје Брковић.

Позиван је и да се врати, али је одбио: „Јесам мали човек за радио, али се не палим и не гасим на дугме“.